a

Честитајући свим грађанима 1. мај, Међународни празник рада и учествујући у свечаном расположењу тим поводом, Заштитник грађана позива државу на много бржу и делотворнију заштиту оних радника чија су права прекршена и отворенији социјални дијалог, а послодавце на коректнији третман запослених и поштовање њихових права.

Заштитник грађана и овом приликом жели да подсети да се права многих радника у Србији свакодневно крше од стране некоректних послодаваца, између осталог и због тога што држава у таквим случајевима најчешће не обезбеђује брзу и делотворну заштиту.

Радници се најчешће обраћају Заштитнику грађана након што остану без посла. Тада доказују да су годинама радили на одређено време (иако важећи закон ограничава такав вид запослења на годину дана), да су им током тог радног односа кршена права на дневни, недељни и годишњи одмор, на плаћени прековремени рад и друга права, да се у њиховом окружењу радници примају на основу „везе“, партијске припадности или противуслуге, али да нису могли тражити заштиту јер радни однос на одређено време држи радника у несигурном положају у односу на послодавца. Увидом у документацију коју подносе грађани и сарадњом Заштитника грађана са Инспекцијом рада Министарства за рад и социјалну политику, забележени су случајеви у којима радници раде и по седам година на одређено време, и то углавном жене. Законске одредбе о максималном трајању рада на одређено време послодавци избегавају лажним прекидима и променама уговора о раду, а судови одбијају тужбе прихватајући фиктивне документе као пуноважне. Такво схватање примене закона од стране оних који су дужни да га штите подстрекава кршење права радника.

Велики број грађана је у позним годинама отеран испод руба егзистенције јер им послодавци годинама нису плаћали рад нити уплаћивали пензијски стаж, због чега не могу да остваре пуно право на пензију, те постају зависни од социјалне помоћи државе која је недовољна за живот, а за то њихови бивши послодавци не одговарају. Ресорна министарства почела су радити на спајању стажа радника појединих предузећа. Није међутим увек јасно на основу којих критеријума држава појединим послодавцима помаже у спајању стажа њихових радника, а другима не, нити на основу којих критеријума неким послодавцима толерише неплаћање обавезних доприноса у јавну касу.

Важећа законска решења штету за непоштовање закона од стране послодаваца сваљују на раднике. У Републици Србији постоји обавезно пензијско осигурање и уплаћивање у пензијски фонд законска је обавеза послодавца. Обавезни фонд је јавни а не приватни, што значи да послодавац уплате врши заједници, а не раднику. Ипак, радник сноси штету ако послодавац крши закон. Заштитник грађана сматра да би свако морао остваривати пуно право на пензију из обавезног јавног фонда без обзира на то да ли је његов послодавац поштовао закон или не. Републички омбудсман истиче и да је дужност државних органа, а не грађана, да обезбеде поштовање законских обавеза послодаваца према јавним фондовима.

Синдикати се Заштитнику грађана жале на недостатак обавезног социјалног дијалога између послодаваца, синдиката и државе при доношењу кључних одлука од значаја за раднике.

Права радника угрожава повлађивање некоректним послодавцима који економску и вредносну кризу, лавиринте процеса приватизације и неефикасност механизама правне заштите користе да би се обогатили на рачун бесплатног рада других. Али и држава понекад условљава прекобројним радницима учешће у социјалним програмима тако што од њих захтева да одустану од судских спорова за исплату заосталих примања, тражећи чак и да се одрекну права која су им утврђена правоснажним судским пресудама, иако Устав права по основу рада гарантује и каже да их се нико не може одрећи.

Рад „на црно“, дискриминација жена на послу, незапосленост особа са инвалидитетом, навођење и приморавање деце на просјачење, интензивирани су у периоду економске кризе.

Охрабрује чињеница да нико у име државе више не позива раднике да се уздржавају од захтева за заштитом своји права, да Инспекција рада интензивира контроле, да многи послодавци увиђају јасну економску корист од задовољних радника и да се права радника све мање сматрају реликтом комунизма, а све више тековином сваког цивилизованог друштва заснованог на поштовању људских права и правног поретка.