a

Прво је тог новембра 1989. године пао берлински зид и обележио крај епохе поделе Европе и почетак краја тешких кршења људских права великог броја грађана са оне стране зида. Неколико дана потом, тачније 20. новембра те године, светски лидери, окупљени под окриљем Уједињених нација усвојили су Конвенцију о правима детета и тиме дали јасну поруку да и деца до 18 година имају људска права. Конвенција је настајала 12 година, али када је усвојена, требало је само неколико месеци да добије потребних 20 ратификација и да ступи на снагу већ 3. септембра 1990. године. Тај процес готово акламаторног прихватања Конвенције се наставио и она је у изузетно кратком периоду, вољом 193 земље света постала најшире прихваћен међународни уговор, који се тако примењује на готово сву децу на планети. Још само   Сомалија и САД нису ратификовале Конвенцију.

Само постојање Конвенције  помогло је да су многе земље тек у годинама након усвајања Конвенције, направиле озбиљне помаке у  поимању права детета и гарантовању све бројнијих права деци унутар националних правних система, а тиме и  све бољој заштити деце све деце под својом јурисдикцијом.

Многе земље донеле су посебне законе о деци: Бразил, Велика Британија, Исланд, али и наши суседи Румунија и Бугарска. Занимљиво је да је први међународни уговор из УН система, којег је потписала Јужна Африка након изласка из апартхејда, била управо Конвенција о правима детета. Уследила је забрана телесног кажњавања деце и изградња посебног система малолетничког правосуђа у овој земљи.

Слично се десило и у Русији где су успостављени малолетнички и породични судови. У Еритреји је усвојен Кривични закон који је успоставио казнене мере за родитеље и старатеље који запуштају, злостављају, или напуштају децу. У Мароку је установљен Национални институт за мониторинг дечјих права. Било је посла и за земље које су биле заговорници концепта дечјих права и које су у пракси већ доста одмакле и пре доношења конвенције, као што су скандинавске земље. Тако је Финска инспирисана Конвенцијом донела низ мера, као што су: план за предшколско образовање, свеобухватни школски програми, укључујући и здравствену заштиту у школама, али и акциони план против сиромаштва и социјалне искључености.

 Теоретичари и професионалци који раде са децом и за децу широм света, често понављају да је Конвенција донела напредак у област дечјих права, али да су изазови и даље испред нас. Није тешко сагласити се са тим,  али  сада када овај „дечји устав“ постоји, на нама је да  се са тим изазовима  системски и систематично носимо.

 Нови Устав Србије прихватио је концепт права детета и тиме увео Србију међу оне земље које рангирају права детета међу основне вредности друштва и државе.

Наравно да стање у свакодневном животу деце у Србији није идилично и да је обавеза свих државних органа, али и организација цивилног друштва и сваког појединца да доприносе што већем степену остваривања права што већег броја деце у Србији. И овом приликом ћемо поновити да у Србији има велики број деце чија су права на достојанствен живот у великој мери упитна. То су, пре свега, деца која живе у сиромаштву и  која због тога не остварују сва права из Конвенције, а засигурно не оно на највиши  животни стандард. Има их 300.000. Велики број међу њима су Роми, а то значи да се ни право на образовање не остварује у пуној мери, јер је међу ромском децом највећи број оних која не заврше ни основну школу.

Деца са инвалидитетом, или неком сметњом у развоју, чине следећу, не малу групацију (око 10% укупне популације) деце којима су ускраћена права на школовање у инклузивном систему, који се тек од скоро стидљиво уводи у школе у Србији. Један број те деце је у институцијама социјалне заштите, као и један број деце без родитељског старања. Знамо да у Србији има 1.589.000 деце до 19 година. Није лепо децу (као ни одрасле) представљати у бројкама, па још их и сабирати, али бројке понекад делују отрежњавајуће.

Да ли ове бројке говоре да можда свако четврто дете у Србији не ужива потребан степен заштите својих права гарантованих Конвенцијом о правима детета и домаћим законима и прописима? Ако је тако, а јесте, пошто информације долазе са најодговорнијих места у држави, онда је то аларм  за Владу и њена министарства која предлажу и спроводе мере политике да неки односи у приоритетима нису добро избалансирани.

То је и позив за Парламент, који од ове године има и врло агилну Радну групу за права детета, састављену од посланика којима су дечја права блиска,  а којој је на челу председница Народне скупштине, да под „дечју“ лупу ставе све прописе које доносе и да буду гласнији и директнији са питањима када им министри долазе на месечни „рапорт“. Од свих посланика се очекује, а од „дечјих“ нарочито, да не дозволе да економска криза буде изговор за даља ограничења и рестрикције код популације становништва до 18 година. Уштеде се морају тражити и правити у свим другим секторима.

Заштитник грађана прати стање у областима од значаја за децу, поступа по притужбама и, не ретко, препорукама органима управе сугерише потребу њиховог другачијег поступања. Заштитник грађана путем законодавних иницијатива предлаже надлежним министарствима промене у постојећим законским решењима која су брана за боље и доследније остваривање појединих права детета,  а о томе обавештава и Парламент, али и најширу јавност.

Уставне гаранције права детета, увођење институције парламентарног омбудсмана (Заштитника гађана) у  Србији као институције уставног карактера, са посебним замеником за права детета, су она квалитативна промена која је омогућила да у години када обележавамо 20 година од усвајања Конвенције о правима детета, једна од актуелних активности Заштитника грађана буде организовање рада на изради посебног, свеобухватног закона о деци. Овај закон, као тзв. кровни закон, требало би у наш правни систем да транспонује принципе и сва права гарантована Конвенцијом о правима детета и њена два  факултативна протокола - првом,  о забрани учешћа деце у оружаним сукобима и другом, о продаји деце, дечјој проституцији и дечјој порнографији, као и нека нова права, попут злоупотребе деце на интернету.

Велика је вероватноћа да ће иницијатива започета унутар Комитета УН  за права детета ускоро резултирали одлуком да се приступи изради посебног протокола уз Конвенцију којим би се увела могућност подношења индивидуалних жалби Комитету за права детета, као телу које се стара о доследном спровођењу Конвенције у свим земљама уговорницама. Када се то оствари, деце и њихови старатељи или законски заступници, моћи ће, ако су незадовољни одлукама својих националних органа, да поднесу жалбу Комитету УН за права детета. Тако ће и деца Србије добити свој „стразбуршки суд“,  у који ће ићи по правду, ако се она „изгуби“ у лавиринтима националне администрације. Наш заједнички циљ треба да буде законит, ефикасан, правилан, али и правичан рад органа надлежних да се старају о остваривању права деце у Србији.

Заменица Заштитника грађана за права детета