a

Упркос давном престанку ратова и конфликата који су их отерали из домова, 100.000 избеглица и два пута више интерно расељених лица у Србији још чека на стварање услова за безбедан и одржив повратак кући, а решавање њиховог питања у региону има статус „квадратуре круга“.


У низу појединачних случајева институција Заштитника грађана помогла је избеглим и расељеним људима и породицама да пред државним органима Републике Србије остваре и заштите своја права. Ипак, до уклањања разлога због којих избеглице не могу да се врате кућама, њихов људски проблем остаје нерешив. Најава председника Републике Србије Бориса Тадића и Републике Хрватске Стјепана Месића о сарадњи на укидању „тајних оптужница“ против избеглих Срба, редак је пример конкретних напора који задиру у срж проблема. 

Да би се у Србији затворило избегличко поглавље, старо већ 18 година, нужна је ефикаснија и усклађенија акција државних органа, цивилног сектора и ме
ђународних институција, као и финансијска и стручна помоћ европске и међународне заједнице. Институције чија је непосредна обавеза брига о избеглицама морају наћи начина да активирају и оживе потписане међународне, државне и међудржавне документе и механизме. 

У међувремену, морају се поштовати сва права избеглих и расељених, и предузимати све мере како би се спречило погоршавање њихових услова живота, који су већ годинама изузетно неповољни и тешки.
 

На жалост, у Европи и свету приметан је тренд да државе све више траже „заштиту“ за себе од избеглих и интерно расељених, уместо да се посвете својој обавези њихове заштите и ефикасном решавању проблема због којих избеглиштво постоји.
 

Таласи избеглиштва изазвани су ратовима, којих је у периоду од 1945. до данас било више од 200, али и политичким, етничким и верским прогонима, масовном незапосленошћу и неподношљивом социјалном бедом. После пада Берлинског зида, „Стари континент“ наоружао се новим средствима у циљу „заштите“ од избеглица - почев од дизања нових зидова, преко постављања бодљикавих жица и моћног система надгледања, па до нових отежавајућих закона и  посебних институција и установа. Многе избеглице, како документују  специјализоване организације, осуђене су на живот између страха и наде, а извештаји о избеглицама из појединих европских држава  обилују „црним хроникама“. 


Србија, прва у Европи, а 13. у свету по броју избеглица, пример је земље у којој се укрштају многи од поменутих узрока. Последња димензија проблема настала је када су Немачка и друге државе западне Европе избеглицама почеле да ускраћују гостопримство, те је током протекле две године у Србију стигло више хиљада људи „без дома и гроба"!