a

Од фавела до социјалног становања

Начин на који је почело расељавање сиротињског насеља поред „Белвила”, међу којима је велики број Рома расељених са Косова, посредно је обновио расправу о односу законитости и правичности. Наиме, често цитирана мисао да је закон мрежа у коју се хватају мале рибе, а коју ће лако раздерати оне моћне и веће, опомиње генерације правника да решења којима обезбеђују формалну легалност својих аргумената нису увек и најправичнија. Нажалост, пример расељавања овог насеља потврђује да формално легална одлука, неутемељена у правичном назору, доводи до проблема које је тешко накнадно решавати.

Неспорно је то да сиромашни суграђани из нехигијенских и нелегалних насеља не располажу чврстим упориштима у позитивно-правној пракси када захтевају од градских власти да им обезбеде какав-такав смештај сваки пут када се њихове чатрље нађу на путу развоја града. Још мање су им доступне институције и ванправни механизми помоћу којих би се могло спречити да се људи стихијски пресељавају с једне неусловне, али атрактивне локације на другу мање условну. Дакле, у њиховом случају, ситуација је јасна – постоје одлуке о рушењу, донет је урбанистички план који предвиђа да на месту њиховог нелегалног насеља прође саобраћајница. На први поглед, нема аргумента којим би се оспорило њихово расељавање. Ако се, међутим, сагласимо с тим да је све поменуто неспорно, чему онда расељавање уз помоћ багера, чему незадовољство, протести, чему подвајање Београђана на расисте и, ваљда, „мултикултуралисте”?


Да ли би до свега овога дошло да су државне институције одговорно приступиле проблему решавања становања сиромашних Рома и да су почетком деценије, кад је јасно предочено да ће нелегална и нехигијенска насеља бити расељена, нашле начин на који би то требало урадити? Да ли би Београђани, чекајући Универзијаду, били поносни на то да су у свет послали пример успешног расељавања сиротињских ромских насеља уместо ружних слика плача деце и жена пред багерима и кордоном полиције? Очигледно да је много тога пропуштено и да нису искоришћена искуства Београда који у свом сећању чува примере успешних расељавања сиромашних суграђана. Примера ради, шездесетих година прошлог века град је, развијајући се, премостио Саву, а са данашњег подручја око Мостара раселио је из неурбане Јатаган мале сиромашне суграђане чије је насеље било препрека урбанистичком и саобраћајном развоју. Можда се тога требало благовремено присетити. Можда би на време требало промислити да ли је у стратегији интеграције Рома, која је припремана од 2002, а свечарски усвојена 8. априла ове године, све доречено и предвиђено. Надајмо се да су утврђени правци решавања нагомиланих и тешких проблема сиромаштва Рома и укључени механизми који би требало да предупреде евентуалне ризике. Јер уколико је то изостало прибојавам се да ће проблеми који у овом тренутку произилазе из сиромаштва бити узрок дубљег друштвеног неразумевања.

Већина Рома надомак универзитетског насеља обрела се у Београду након косовске голготе у којој су изгубили све – имовину, ма колика да је она била, просперитет и, често, идентитет. Настанили су се међу Београђанима очекујући, ако не решавање проблема, а оно бар основно да уместо у картонским фавелама и чепркања по ђубришту остваре смештај у прихватним центрима за расељене у којима би имали какву-такву шансу да се прехране учествујући у јавним радовима, обављајући сезонске послове, да школују децу, да сачекају време када ће Србија уредити питање социјалног становања, признавања идентитета људима који немају лична документа, најзад да ојача и сазри способна да солидарно расподели терет сиромаштва. Десет година након расељавања са Косова не само да се не назире решење макар једног од проблема са којима се свакодневно суочавају већ се отварају нови који изискују преко потребну институционалну мобилизацију која подразумева како делотворно решавање проблема системског сиромаштва тако и проблема остваривања друштвене интеграције засноване на солидарности и правичности.