a

Расељавање нехигијенских и урбанистички неодрживих насеља у Београду сведено је, у јавним расправама, на расељавање њихових житеља ромске националности. Истраживања указују да је број таквих насеља око стотину и да у њима живи између 20.000 и ко зна колико суграђана. Већина од њих су Роми, а нису малобројне ни „комшије којих никада није било“, јер никада нису уписани ни у какву књигу рођених, никада нису лечени, школовани... Понекад, у новинским извештајима, анализама и изјавама званичника појави се информација да у таквим насељима, поред Рома, живе и грађани других националности, углавном избеглице, расељена лица... И ту је чини се прва зачкољица приступа расељавању житеља ових насеља, односно намеће се питање, да ли су програмима расељавања обухваћени само Роми или пак сиромашни  и  најугроженији?

 

 Влада Србије је у оквиру Стратегије за смањење сиромаштва предвидела бројне мере, међу којима су неке усмерене ка унапређењу становања ромских породица. Посебну стратегију, посвећену унапређењу положаја Рома, иако је била најављена још 2002. године Влада или Народна скупштина никада нису усвојили. Делотворан национални механизам би бринуо о томе да је Србија једина држава у Декади Рома, која реализује акционе планове о образовању, становању, здрављу Рома, а да није усвојила Националну стратегију. Министар задужен у Влади Србије за људска и мањинска права најавио је да ће ускоро она бити усвојена и то свакако представља снажан подстрек свима који настоје да допринесу развоју ромске заједнице, али представља и огромну обавезу за предлагача, јер стратегија је тек први корак у том процесу, ауколико она не буде ваљана и реално пројектована њене слабости ће друштво и институције убрзо осетити..

Да потреба за смисленом стратегијом унапређења положаја Рома постоји сведоче и догађаји који прате расељавање насеља испод моста „Газела“. Иако услови у којима живе ови људи не досежу минимум људског достојанства, то нису најбеднија сиротињска насеља у Београду. Претходно, важно је подсетити да је у исто време када су градске власти наговестиле расељавање насеља испод „Газеле“ најављено и расељавање суседног насеља, које је било лоцирано на углу Тошиног Бунара и Трећег Булевара. Неколико покушаја да се житељи ових насеља раселе на локације Камендин, др Ивана Рибара и друге окончане су протестима грађана, петицијама и неефикасним и немуштим одговорима надлежних.  Да је у то време било ваљане стратегије и за њу задуженог националног механизама ваљда последице не би биле следеће: прво, становници насеља Тошин Бунар јесу расељени, али нико не зна ни где, ни како, једноставно нема их; друго, покушај градских власти да расели Београђане са привремене адресе испод моста „Газела“ на стало пребивалиште у другом делу града у Овчу која припада општини Палилула наишла је на негодовање и отпор мештана.

Грађани који из својих зарада издвајају за рад разних државних, покрајинских, локалних ресора с правом очекују да им они узврате добрим управљањем. У поменутом случају добро управљање је значило и то шта пресељење ромског насеља на поменуту локацију значи за грађане који се расељавају, па макер они били сиромашни, неуки и непросвећ ени. Наиме, реч је о голој ледини удаљеној 22 км. од њиховог нехигијенског пребивалишта. Ледина је на зиритној земљи поред канала који је део система за наводњавање и голим оком је видљиво да реч о порозном И подземним водама богатом земљишту. Осим пута који спаја Овчу са магистралним путем друге инфраструктуре нема. Међутим, „предвиђено“ је да се подигну трафо станице,доведе вода, изгради систем одвода отпадних вода и фекалија, шта више „предвиђено“ је  да се у оквиру насеља, које би требало да има и издвојене јединице општинских служби социјалне и здраствене заштите, подигне и фабрика за рециклажу отпада. Грађанима Овче обећано је, вероватно неформално, и да ће град подржати развој бање у Овчи и изградњу трговинског центра. Не би вероватно ни становници Овче имали шта против таквог плана и вероватно би спремнији прихватили Роме да је фабрика за рециклажу подигнута, да је трговински центар изграђен, а да бања има капацитете. У оваквој ситуацији оправдано је страховање да би пресељење ромског насеља на ову локацију изазвало гетоизацију Рома, брзу демографску експанзију насеља, која би обесмислила план друштвене интеграције. Најзад, да ли се могло промислити о томе зашто су претходна расељавања ромских насеља била неуспешна? Зашто су изазивала противљење суграђана? Зашто од 2003. године до данас нема примера добро расељеног ромског насеља у Београду? Зашто су се у неким случајевима пресељењу противили и Роми? Да ли је модел расељавања Рома с ђубретом затрпане ледине, али на атрактивноји скупој градској локацији, на удаљену приградску локацију, опремљену јефтином инфраструктуром, али без икаквих гаранција за њено очување, примеран и да ли задовољава интересе грађана? Недавна најава да ће житељи из „Картон цитy“ насеља бити расељени на различите локације у станове намењене за социјално угрожене најава је неког новог приступа који би, поред социјалног приступа примереног принципима Декаде Рома којом Србија тренутно председава, требало да води рачуна и о другим аспектима важним како за стварање услова за превазилажење екстремног сиромаштва Рома, тако и онима који им омогућавају очување идентитета.