a

Упркос на закону заснованом захтеву Заштитника грађана (чл. 29. ст. 2. Закона о Заштитнику грађана) да му Министарство одбране достави „документоване одговоре“ на питања од значаја за поступак који води, министар одбране Братислав Гашић одговорио је на паушалан начин, без и једног јединог документа који потврђује наводе из одговора.

Недокументовани одговори министра одбране на питања о ангажовању припадника војске и Војнобезбедносне агенције (ВБА) током и после инцидента на дан Параде поноса су до те мере супротни документацији коју је Заштитнику грађана доставило Министарство унутрашњих послова, али и ноторним – свима познатим чињеницама и здравом разуму да се може говорити о подсмевању правном поретку и здравом разуму.

Тако, упркос свим званичним одлукама, детаљним плановима ангажовања полицијских снага и писаним наредбама које јасно и детаљно утврђују задатке полиције на сваком месту током Параде поноса, па и на месту где се инцидент десио, министар Гашић је Заштитнику грађана написао да „на углу улица Светозара Марковића и Ресавске није био формиран никакав кордон припадника Жандармерије“, „нити је у том делу града спречаван слободан пролаз грађана“. Тврдња министра не само да противречи документима МУП-а, већ и искуству свих грађана који су туда прошли, те министар очекује да грађани не верују ни својим очима. Министар Гашић, чак, говори о непостојећем месту, јер сваки Београђанин зна, а остали грађани то могу проверити погледом на мапу, да су улице Светозара Марковића и Ресавска паралелне и не формирају никакав угао.

Министар Гашић у одговору тврди да припадници ВБА после догађаја нису разговарали са сведоцима! Не само да Извештај Сектора унутрашње контроле МУП констатује да су грађани припадницима Полиције, када су по налогу тужиоца вршили предистражне радње, рекли да су их већ испитали припадници ВБА и наводи податке тих грађана, већ је министар Гашић сметнуо са ума да је на седници Одбора за контролу служби безбедности рекао да је лично он донео одлуку о формирању „мешовитог тима“ који је прикупљао податке и изјаве о случају.

Министар Гашић тврди и да су два припадника Војне полиције били на „примереној дистанци од цивила“ и да су у складу са Правилом службе и Кодексом части припадника ВС заштитили живот и здравље двојици цивила „као и било ком грађанину“ који би се ту затекао. Министар Гашић тврди да су двојица војних полицајаца били на задатку „претходнице обезбеђења“. То је у супротности како са кривичном пријавом коју је надлежно тужилаштво прихватило, тако и са разумом. Чињеница је да у кривичној пријави Сектора унутрашње контроле коју је надлежно тужилаштво прихватило стоји да су војни полицајци били на задатку  „да обезбеђују претходнице обезбеђења председника Владе РС, односно да изврше припрему његовог доласка у улицу Крунска у Београду…“. Али министар Гашић пише да „не постоји никакво обезбеђење као што је војно обезбеђење претходнице обезбеђења“, већ су војни полицајци били на задатку „у својству претходнице непосредног обезбеђења председника Владе РС“. „Претходница непосредног обезбеђења“ морала би да значи да за њом иду непосредно обезбеђење и штићена личност, а општепознато је да председник Владе у том моменту нити је био у граду, нити је требало да прође туда, нити је прошао, нити би било који професионалац или лаик допустио да најугроженија личност у земљи шета по ободу полицијског заштитног обруча у моменту када се страхује од насиља на улицама.

Министар у одговору тврди и да није било потребе за координацијом активности војске и  полиције на обезбеђивању штићене личности. Исход инцидента га јасно демантује.

Министар тврди и да није неправилно, тј. да не постоје подаци а ни прописи који захтевају професионалну дистанцу између припадника обезбеђења и штићене личности. Тврди и да пиштољ који је испао припаднику Кобри није имао метак у цеви. Извештаји и изјаве са лица места које је Заштитнику грађана доставило Министарство унутрашњих послова тврде другачије.

Заштитник грађана је желео да узме изјаве од припадника Војне полиције који су учествовали у инциденту, на основу чл. 21. ст. 2. Закона о Заштитнику грађана. Међутим, министар је одбио да Заштитнику грађана достави њихове контакт податке, позивајући се на „важеће процесне законе“ који захтевају да они буду позвани „преко претпостављене команде, јединице или установе“. Међутим, процесни закон који регулише поступак пред Заштитником грађана је Закон о Заштитнику грађана, а не Закон о кривичном поступку. Чак и да Заштитник грађана води  кривични, а не поступак прописан Законом о Заштитнику грађана, министар опет није Заштитнику грађана доставио податке преко које то „претпостављене команде, јединице или установе“ треба да позове припаднике војне полиције.

Министар Гашић тврди и да војна полиција обезбеђује председника Владе РС као бившег министра одбране на основу члана 53. став 1. Закона о Војсци Србије и на основу члана 5. Уредбе о одређивању послова безбедносне заштите одређених лица и објеката, те додаје да он има и обезбеђење као председник Владе на основу члана 6. став 1. тачка 1) и 6) Закона о Војнобезбедносној и Војнообавештајној агенцији. Чињеница је да члан 53 ст. 1. Закона о Војсци Србије гласи: „Послове сузбијања криминалитета, контроле и одржавања војног реда и дисциплине, обезбеђења најзначајнијих војних објеката, одређених лица, докумената и наоружања, регулисање и контролу војног путног саобраћаја, противтерористичке заштите у Министарству одбране и Војсци Србије, врши Војна полиција.“ Општепознато је да председник Владе није и не може бити функционер у саставу Министарства одбране и Војске Србије. И остале одредбе прописа које наводи министар Гашић могу се на сличан начин анализирати и утврдити њихова неправилна примена у датом случају.

Коначно, у погледу упорно понављаних изјава министра одбране да му треба „сагласност“ Тужилаштва да би Заштитнику грађана доставио податке из истраге, Заштитник грађана скреће пажњу да је чланом 38. Закона о тајности података изричито прописано ко и под којим условима има право да приступи подацима из кривичне истраге, док истрага траје. Законом је утврђено да су то државни органи које бира Народна скупштина (што је и Заштитник грађана), руководиоци државних органа које бира Народна скупштина (што је и министар одбране), судије Уставног суда и судије. Услови за приступ, одређени Законом, су да су им ти подаци потребни за поступак који воде, да су прошли посебну безбедносну проверу и да тим подацима приступају лично.

Одговор министра Гашића може се стручно оспорити и из мноштва додатних углова. Количина некомпетентности и нетачности у њему је таква да се мора закључити само једно – министар Гашић се подсмева правном поретку Републике Србије, истини и интелигенцији грађана и тиме најозбиљније нарушава углед Министарства одбране и органа у саставу.