a

Поводом изјава ресорног министра Александра Вулина и начина на који поједини медији извештавају о насиљу које је двоје деце од 10 и 11 година извршило над Рашом Поповим, Заштитник грађана саопштава:

Постојање деце од 10 година која организовано и континуирано крше закон и врше насиље,  поразни је резултат нерада државних и локалних органа чији је посао да такву децу, без адекватног родитељског старања, на време идентификују и избаве са погрешног пута, а то су пре свега ресор социјалног старања, у сарадњи са ресором образовања, унутрашњих послова, здравља и другим.

Застрашујуће је што се јавно, уместо захтева за бољом опремљеношћу, стручношћу и одговорношћу оних чији је посао да децу склоне и преусмере из света криминала, преко појединих медија и стручњака, позивањем на пример појединих држава у Сједињеним америчким државама, сугерише да би проблем требало решавати чак и увођењем смртне казне за децу! То најбоље показује где се завршава пут којим се предлаже да кренемо.

Поводом појединих предлога да се и млађи од 14 година лишавају слободе, Заштитник грађана подсећа да је Република Србија потврдила Конвенцију о правима детета и друге међународне документе који се баве положајем детета у сукобу са законом, који захтевају од држава потписница да предузимају мере чији циљ није санкција, изолација и искључивање детета из друштва, већ рехабилитација и (ре)интеграција детета у друштво.

Досадашња пракса, и то не само у Републици Србији, показала је да лишење слободе деце и њихова изолација не доводе до смањења делинквенције јер не делују на њен узрок. Из тог разлога, савремена кривичноправна законодавства у области малолетничког правосуђа лишење слободе прописују као меру последњег избора, када све друге мере које је држава дужна да предузме ради превенције и отклањања узрока малолетничке делинквенције нису дале резултате. Снижавање границе од 14 година за кривичну одговорност и затворске казне за децу могле би се, дакле, разматрати тек ако би се показало да је српско друштво такво да све друге мере, – превенција, усмеравање, подршка, надзор, појединачно и заједно, никако не могу да спрече да деца од десет година буду најстрашнија опасност по околину. Став Заштитника грађана је да српско друштво није у таквом стању, већ да државне и локалне институције социјалне заштите и рада, образовања, унутрашњих послова, омладине и спорта, културе и друге које могу и треба да осигурају и омогуће правилан развој деце, не испуњавају у потпуности свој циљ и да их треба ојачати.

Република Србија је своје законодавство ускладила са међународним уговорима и општеприхваћеним међународним стандарима у области преступништва деце и прописала посебан третман, нарочито хитно и обазриво поступање према малолетном учиниоцу кривичног дела, које води рачуна о његовом узрасту, условима развоја и другим својствима и има за циљ превентивно деловање, уместо репресивног. Утврђене су и надлежности Министарства унутрашњих послова да о свим подацима о деци са проблемима у понашању и деци у сукобу са законом обавештавају орган старатељства, који је дужан да овој деци и њиховим породицама пружа стручну помоћ и подршку у циљу заштите деце од занемаривања и штетних услова развоја. Правовременим идентификовањем нежељених образаца понашања од стране надлежних институција, пружа се могућност да систем социјалне заштите различитим методама ране интервенције корективно утиче на породичне односе и друге факторе ризика у породици и окружењу који подстичу нежељено понашање детета, чиме се постижу бољи резултати од изолације и репресивних метода.

У конкретном случају напада на, иронично, пример најбољег пријатеља деце међу одраслима – Рашу Попова, доступни подаци говоре да је у дужем периоду изостајало правовремено реаговање надлежних органа на неодговарајуће услове живота, развоја и васпитања двојице малолетних нападача. Медији су пренели и оцену органа старатељства да је „немоћан“, као и податак о „правној невидљивости“ деце и њихових породица, што доказује пропусте у раду више државних органа и матичних служби. Та су деца, упркос томе што су данас насилници, јесу пре свега жртве занемаривања од стране породице и органа државне управе и локалне самоуправе.

Поводом захтева да Заштитник грађана каже како треба уредити кривичну одговорност деце, треба се подсетити да је омбудсман контролни орган, а да је посао Владе и надлежних органа управе – у овом случају Министарства рада и социјалне политике и Министарства правде, да предлажу, утврђују и спроводе политику и прописе у одређеној области. На предлоге тих прописа Заштитник може и треба да даје мишљење, као и да контролише да ли их органи власти извршавају законито и правилно.

Заштитник грађана позива медије да дају више простора стручњацима који се овом проблематиком баве без популизма, како би јавност добила пуну слику о овој појави, њеним узроцима и начинима решавања, а избегла даља штета и погрешне одлуке које ће проблем само продубити.