a

На конкурс Заштитника грађана за најбољи есеј о људским правима који је објављен 27. марта 2014. год. приспело је укупно 23 рада, од којих 4 нису испуњавали утврђене услове. Међу радовима који су испунили услове Конкурса било је 12 у категорији студентских и 7 у категорији новинарских.

И поред тога што је позив за учешће на Конкурсу објављен на веб сајту Б92 и Заштитника грађана, преко свих релевантних медијских удружења и студентских организација одзив је био изненађујуће мали. Од приспелих радова одмах су се издвојила два рада, један у категорији студентских и један у категорији новинарских.

Имајући у виду мали број приспелих радова и оцену да су се само два рада високо издвојила према квалитету текста, донета је одлука да се доделе само две награде, по једна за студентски и за новинарски рад. Оба рада, поред тога што су ангажована и стручно добро написана, на високом су нивоу и у литерарном смислу.

У категорији студентских радова награђен је рад ‘’Ми смо 10%’’ студента Стефанa Шпаравалa. Студентски рад  ‘’Ми смо 10%’’, на аутентичан, убедљив и потресан начин поставља питање зашто људима са одређеним природним својствима није дозвољено да живе свој свакодневни живот на исти начин као и људи који нису исте сексуалне оријентације и родног идентитета. Зашто је недопустиво нешто што ни на који начин не може да угрози, наруши или на било који други начин поремети живот тзв. већинског становништва? Рад је потпуно фокусиран на изабрану тему, без непотребних дигресија, пасуси су добро повезани, реченице јасне. Рад је на високом нивоу писмености и артикулације теме.

У категорији новинарских радова награђен је рад  Лептир у кавезу – Невидљиви у видљивом свету, новинарке дневног листа Блиц Зорице Лазаревић. Награђени рад је прича о принудној изолацији младог човека који жуди за људима, за сусретом са другим човеком па макар повод за то био одлазак у болницу или неко друго место на које се по правилу невољно иде. Оно за чим овај млади човек жуди и што је њему ускрачено - сусрет и комуникација са другим људским бићем, је за већину људи природно стање ствари.  Зорица Лазаревић показује да постоје техничке могућности да овај млади човек и други са истим или сличним тешкоћама могу да користе неке за њих важне јавне објекте, као што је на пример, црква, да постоје нове комуникационе технологије путем којих они могу да комуницирају са другима, али не постоји карика која одликује један добро организован и одговоран систем и његове делатнике, који су у обавези да ову карику успоставе и учине делотворном.


Чланови Комисије

Проф. др Ксенија Петовар

Вукашин Обрадовић

Иван Цвејић


Attachments:
Download this file (Odluka.pdf)Одлука