a

Говор Саше Јанковића на протестном скупу у Нишу поводом

убиства студента Вука Стоиљковића



Поштоване Нишлијке и Нишлије,

Са сваком новом жртвом насиља у Србији бива убијен и део нас. Бива убијен део сваког од нас појединачно, бива убијен и део нашег друштва, нашег грађанског идентитета, нашег националног бића, бива убијен и један мали део Србије. И морамо се питати колико је још живота преостало. Није он безграничан.

Ваш скуп доживљавам као савест овог града, као савест  овог друштва, а мој посао је да будем савест државе, државних институција. И хајде да се заједно упитамо слуша ли ико овде своју савест? Ова држава и друштво су затровани насиљем: тровање је почело одавно,  малим пилулама, па све већим и већим. Кренуло је од политичких врхова и годинама је прожимало, док није прожело, и најдубље слојеве друштва. Старији међу вама сетиће се коре од банане на коју се пре двадесетак година „оклизнуо“ београдски адвокат Никола Баровић „пред“ телохранитељима једног политичара. А сви се сећамо, ма колико то некима од нас звучало неповезано, Београда од пре неколико година где су хиљаде полицајаца људе мањинске сексуалне оријентације на мирном скупу једва сачували од насиља заслепљене масе. И тада сам причао и сад причам да је свако насиље подједнако уперено против сваког од нас без обзира на наша опредељења и лична својства. Против сваког од нас је окренуто и насиље које доживи било које дете у својој породици, било која жена. Против нас, сваког од нас лично и појединачно, окренута је свака тортура који доживи било који криминалац у затвору. Све нас се то тиче. Директно, непосредно се нас тиче.

Реч-две о нашим институцијама: У чему је сврха државе? Држава има један основни задатак, због њега и постоји - да спречи потребу да односи између људи зависе од тога ко од њих је јачи, ко је безобзирнији, ко је спремнији на све, ко је бездушнији. Ако уређивање наше заједнице насиљем држава није способна да спречи, онда она не постоји из разлога због ког смо је основали. И због тога сви који раде у држави треба да се упитају да ли остварују сврху због које постоје као државни службеници. Претходно треба да расчисте са собом да ли заиста верују у сврху свог рада, или глуме у „Државном послу“; да ли „решавају предмете“ или се баве људима, њиховим судбинама? И на крају крајева да ли је сваки полицајац, сваки судија, сваки тужилац, сваки доктор, сваки учитељ, да ли је свако од нас свестан да сваког момента, и када га други виде и када га не виде, да сваког момента одлучује о томе у каквом ће друштву, у каквом ће граду, у каквој ће држави живети и живе баш он, или она? Или његово дете и њено дете.

Зашто наше институције често третирају насилнике исто као жртве? Зашто жртве излажу додатном мучењу након тога што су већ постале жртве? Да ли знамо колико сами себе рањавамо тиме?

Рећи ћу неколико ствари које сматрам задатком за све нас како би данас било боље него јуче. Прва од њих је свако пође од самог себе. Свакодневно доносимо низ одлука које нам се у том моменту чине малим. Када год урадимо нешто против сопствене савести и кажемо „зашто бих ја другачије, сви други раде тако па зашто не бих и ја?“, тог момента копамо нови гроб једном новом Вуку. Будимо солидарни. Не можемо бити достојанствени грађани овог града, ове Србије, ако пролазимо поред понижених, поред повређених, поред обесправљених гледајући на другу страну. Закуцаће то и на наша врата. И закуцало је.

Тражимо од институција не да раде било како, већ делотворно, смислено, сврсисходно. Тражимо одговорност. Истрајмо на томе. Не постоји независност која значи неодговорност. Свако је одговоран за то што ради. И нађимо начин да му то покажемо, фино, грађански културно али упорно, и нађимо начин да покажемо и када смо задовољни нечијим радом. Правимо разлику између доброг и лошег. Сваког дана.

И на крају: хоће ли се ишта десити само од себе? Има ли било какве гаранције да ће за сто, двеста година Србија постојати, да ће наш народ постојати? Нема. Да ли постоји дно? Кажемо често „дотакли смо дно, нема куд горе“. Нема дна, увек може горе. И само на нама је да тренд променимо. Да ли ће то уместо нас урадити Европска унија? Као неко ко је са два места добио награде за најевропљанина, кажем вам да неће. Да ли ће нам то урадити Русија? Неће. Америка - не. Ни Кина, нити било који други стуб наше спољне политике. То ћемо урадити или сами, или промене неће бити. А онда нећемо постојати. Уверен да ће ипак бити другачије, са великом захвалношћу што сте ме данас позвали на ваш скуп, остајем спреман да у свему учествујем у испуњавању ваших захтева.

 Трг Краља Милана, Ниш

21. 02. 2014. године