a

У Србији и даље постоји пракса раних – дечјих бракова, по правилу за девојчице млађе од 16 година, која најчешће оставља дугорочне и дубоке негативне последице.

Пописом становништва из 2011. године утврђено је да у Србији има укупно 420  ванбрачних заједница у којима је један од партнера млађи од 16 година, од чега је у 395 случаја то девојчица.

Рани бракови најчешће уводе девојчице у круг немоћи. Велика је опасност од ране и нежељене трудноће, што изазива последице опасне по живот. Висок је  проценат ризика за смртност деце код мајки млађих од 18 година, чак 60% већи него код пунолетних мајки, а чешћи су и проблеми ког њихови новорођенчади. Рани бракови који су, по правилу, уговорени унапред, препрека су образовању девојчица. Зависне од партнера (пре)младе супруге искључене су из доношења породичних одлука и недовољно оснажене да би се супротставиле појавама насиља, злостављања и експлоатације унутар уже и шире породице.

Иако Србија у целини није у групи оних земаља у којима је стопа уласка у рани, принудни брак девојчица и до 60% (Нигерија, Бангладеш, Централно афричка Република), а није ни међу лидерима у Европи (Грузија 17%, Турска 14%,  Украјина, али и Велика Британија и Француска 10%), проблем има те размере у појединим етничким заједницама, пре свега међу Ромима и Власима. У Акционом плану за спровођење Националне стратегије за побољшање положаја жена и унапређивање родне равноправности (2010 -2015), налазе се мере за препознавање, спречавање и решавање проблема дечјих бракова, као и принудних (договорених) бракова. Међутим, те мере су нажалост више присутне на папиру него у пракси, а рок за постизање утврђеног циља истекао је 2012. године.

Због тога опстајање праксе раних, дечјих бракова у нашој земљи мора бити озбиљно узето у разматрање од стране органа социјалне заштите, образовног и здравственог Система..  Прерани бракови/ванбрачне заједнице  се не могу оправдавати традицијом или обичајним правом међу одређеним националним заједницама где су посебно чести, јер њихове последице дубоко подривају уживање основних људских права. Заштитник грађана ће реаговати у сваком таквом случају о којем добије сазнање, и захтевати од органа власти да покажу шта су предузели из своје надлежности, сагласно Националној стратегији за побољшање положаја жена и унапређивање родне равноправности (2010 -2015), да се ова лоша пракса сузбија, а да се девојчицама које су у ризику отвори перспектива за образовање, развој и напредовање.

*     *    *

Уједињене нације су децембра 2011. године прогласиле 11. октобар за Међународни дан девојчица, а његово обележавање је започело 11.октобра 2012. године.