a

Слобода јавног иступа неодвојива је од институције омбудсмана, а препоруку шта учинити у просвети због пропуста већ је дала јавност.

Пропусте је Заштитник грађана констатовао на основу свима познатих, неспорних чињеница - званичне, јавно објављене Одлуке Републичке комисије за организовање стручног испита и закона и прописа Републике Србије објављених у Службеном гласнику.

Прописи не обавезују Министарство просвете да организује завршни испит било како, већ да га спроведе успешно, дакле законито, правилно и фер, тако да се на основу њега може објективно бодовати знање ученика, што је његова сврха. То је одговорност Министарства, коју не може пренети на „штампарију која је на тендеру добила да штампа тестове“, нити на „Комисију“ којом иначе председава помоћник министра. И закон који је важио у време полагања испита, баш као и закон који ступио на снагу непосредно после тога, изричито прописују да се резултати постигнути на завршном испиту ученицима рачунају у укупан успех од кога зависи рангирање за упис у средње школе. То је и њихово законско право и интерес образовног система и због тога је завршни испит морао да буде организован. Међутим, Министарство није успело да осигура тајност тестова иако су информације о неправилностима постојале још од претходних година.

Министарство понавља да је „штампарија“ прекршила обавезу „тајности и неповредивости поступка штампања“. То је неспорно, али начињена штета превазилази домен било које штампарије, финансијски и морално. Штампарија није одабрала саму себе за тај посао и штампарија није законом овлашћена да се стара о извршењу прописа. На прве вести да су се тестови нашли у неовлашћеним рукама Министарство је реаговало брзином недовољном да било какав резервни план буде успешно спроведен. Ако Министарство тврди да појединац или штампарија могу да упропасте извршење једног од најважнијих годишњих задатака просветних власти, од кога зависи остварење најбољих интереса хиљада деце и образовног система, онда се поставља питање од кога више зависи извршавање закона – од самовласног појединца или државе. Таква дилема не сме постати озбиљна нити уобичајена.

Тврдње Министарства просвете да је Заштитник грађана прекршио Закон о Заштитнику грађана тиме што је констатовао незаконитости, а да није спровео поступак контроле, последица су површног читања тог закона. Поступак контроле спроводи се да би се утврдиле чињенице, а у овој ствари су све констатације које је изнео Заштитник грађана засноване на садржају званично објављених одлука и прописа које, као ноторне, не треба посебно утврђивати о даљем трошку пореских обвезника.

У погледу тврдње Министарства да Заштитник грађана незаконито иступа у јавности, Заштитник грађана подсећа Министарство да је његов рад јаван када јавност није искључена у складу са одредбама закона о тајности или других посебних закона, што овде није случај. Законом прописано право Заштитника грађана да обавести јавност о томе да орган управе није извршио његову препоруку не значи да Заштитник грађана не сме да иступа јавно и у другим случајевима, у погледу било које ствари за коју сматра да се тиче права грађана, у сваком моменту који сматра погодним за остварење свог контролног, превентивног или циља унапређења остваривања права грађана.

Слобода јавног иступа неодвојива је од институције омбудсмана. Да ли Заштитник грађана своје право да се обрати јавности користи ваљано, законито и стручно, контролише јавност и, по Уставу, Народна скупштина, а не орган управе који је, по Уставу, подвргнут контроли Заштитника грађана.

Коначно, Министарство тачно тврди да закон налаже Заштитнику грађана да изрекне препоруке у циљу исправљања пропуста. Заштитник је, међутим, одмах био јасан – нема препоруке која се, после оваквог пропуста у припреми, одвијању и утврђивању исхода завршног испита може дати, а да она отклони штетне последице, јер је Министарство просвете искористило сво расположиво време пре почетка школског распуста. После распуста, испит се не може организовати, јер правила образовања налажу да се тестирање врши после континуираног рада, а не двомесечне паузе. Пропуст просветних органа и организација је зато неотклоњив. Једину смислену препоруку јавност је већ формулисала, а Министарство је, својим напором да забрани јавну критику, гура на све виши и виши ниво.