a

Заштитник грађана Саша Јанковић саопштава да никада, ни једним актом нити речју, није тражио да се обустави лечење грађана, а посебно не лечење оболелих од мултиплекс склерозе. Уместо тога, Заштитник грађана од почетка инсистира на томе да се примена било које методе која помаже у савладавању мултиплекс склерозе не сме незаконито третирати и плаћати као допунски рад, већ је то основна здравствена услуга и лечење на које имају право сви оболели без обзира на имовно стање.

„Метода која лечи од тешке болести не може да буде сматрана за део „допунске“ здравствене заштите, не може се пружати у „допунском“ раду и од таквог „допунског“ рада не сме у државном здравству узан круг људи зарађивати троструко, петоструко више него што је плата за „редован“ рад, већ је та процедура део најосновније здравствене заштите коју је здравствени систем дужан да пружи сваком грађанину, под једнаким условима“, још једном истиче заштитник грађана Саша Јанковић. Закон и правила човечности изричито забрањују дискриминацију која се своди на то да ако пацијент може да „додатно“ плати лечење од тешке болести биће лечен, а ако не, неће. Лечење признатим методама од признатих болести је основни, а не допунски посао за који лекари запослени у јавним болницама добијају плату, и због кога државни систем здравственог осигурања и постоји.

Ситуација је посебно строжа код болести које закон третира као болести од „посебног социо–медицинског значаја“. Својеврсна је уцена од стране здравственог система ако се у државној болници лечење грађана Србије од таквих болести мимо закона третира као допунски рад и посебно наплаћује, а ако се то не дозволи, онда се уопште не обавља. Ако одређена метода значајно помаже у лечењу тешке болести, тада је Министарство здравља дужно да је без одлагања уврсти у званичне методе лечења, као и да организује обуку довољног броја лекара да ту методу примењују. Такође треба набавити довољно опреме како би се њоме могли лечити сви оболели у Србији. Уместо тога, једна метода се годинама примењује само у једној државној болници и необјашњиво остаје „непризната“, а средства од тога се сливају годинама у џепове појединаца. Када Заштитник грађана на то укаже, бива оптужен да не дозвољава лечење пацијената! Овде се користи чињеница да грађанима није позната битна разлика између допунског и прековременог рада.

Што се тиче пацијената из иностранства, они могу бити лечени у допунском раду онда када нема листи чекања за грађане Србије, који овој држави плаћају обавезно здравствено осигурање. То налажу и закон и правичност.

Заштитник грађана не сматра да је поновљена одлука Управног одбора Клиничког центра Ниш о обустави незаконитог допунског рада довољна да се ова ситуација разреши. Уколико метода коју су примењивали лекари из Ниша доноси резултате, она без одлагања мора бити увршћена у обавезно здравствено осигурање и постати доступна свим осигураницима под једнаким условима.