a

Аутор: Сандра Петрушић

У јавним оспоравањима нашег рада изражавано је чуђење зашто критикујемо рад органа власти када смо добро плаћени. Да ли се то очекује да за плату, макар била „велика“, прећуткујемо оно на шта бисмо морали да реагујемо
Оставка Саше Јанковића би свакако представљала добру вест по режим и могућност да се на његово место доведе неко ко се баш и неће толико трудити да контролише пропусте власти, да се којим случајем није догодила у термину када је ваљало затворити Скупштину и ућуткати посланике. Док период „не требају нам опозициони посланици“ не прође, ако икада прође, нови омбудсман неће бити изабран. До тада ће његову функцију обављати Милош Јанковић, досадашњи заменик заштитника грађана за заштиту права лица лишених слободе и руководилац Националног механизма за превенцију тортуре. Као неко ко је лично извршио контролу МУП-а након Савамале сигурно није неко коме се власт баш обрадовала, а самим тим ни притисак на институцију није попустио.

У предлогу резолуције о напретку Србије европски парламентарци су затражили да се власт суздржи од напада на заштитника грађана. Зар 10 година након оснивање институције ЕУ мора да је брани од власти?
На једној од седница скупштинског одбора поједини посланици који припадају владајућој већини приговорили су ми да нису задовољни радом заштитника грађана. Указао сам им да ме њихов став охрабрује, јер је то исто говорила и претходна власт. Такве реакције су разумљиве, логично је да власт није одушевљена тиме што је неко критикује, нарочито када се за утврђене пропусте пружају чврсти аргументи. Али, на непримерене нападе оштро су реаговале међународне организације од којих зависи пут наших даљих европских интеграција, а које су до сада указивале на значајна постигнућа Србије на бројним пољима. Очигледно је да је Србији направљена непотребна штета. Имајући у виду да је неодрживо да се истовремено промовишу добијене похвале и игноришу пристигле критике, органи власти морају без одлагања да однос према заштитнику грађана успоставе и одрже како то прописују Устав и закон.

Да ли мислите да су напади били усмерени на Сашу Јанковића или на саму институцију?
Не бих улазио у то у којој мери је напад имао лични карактер, нити који су разлози за то, али је очигледно да негативна медијска кампања која је спроведена током последњих годину дана прети да остави далекосежне последице по институцију заштитника грађана. Мислим да је Србија данас на прекретници, у смислу да ли ће бити омогућен опстанак контролних институција које ће са правом носити ознаку независности. А рад заштитника грађана, као и било ког другог органа, подложан је критици и власт је имала могућност да пред Народном скупштином покрене расправу да ли он своју функцију обавља стручно и савесно. Уместо тога, током претходних годину дана били смо сведоци медијске кампање усмерене на оспоравање резултата рада заштитника грађана, у којој су интензивно учествовали највиши државни функционери. Посебно забрињава што је у медијској хајци заштитнику грађана и његовим сарадницима накачена етикета издајника и страних плаћеника. Није пријатно носити тај терет, а сигурно сам далеко већи патриота од свих оних који се у том погледу ударају у груди.

С обзиром на то да настављате посао те „непопуларне контроле“, какве нападе очекујете на вас?
До сада није било директних напада па мене, пити јавног оспоравања. Међутим, доживео сам неколико некоректности, између осталог што су појединци из органа власти, по сопственом признању „спроводећи налоге одозго“, осујетили моје даље ангажовање у једном међународном телу. Такође, актуелна је и опструкција да ми се изда путна исправа која ми је неопходна за одлазак на један изузетно важан скуп. То је некоректно, јер су такве исправе издаване у бројним, мање оправданим случајевима. Забрињавајуће би било ако такви поступци представљају одмазду због мог досадашњег рада, али до даљег, увераваћу себе да је све то само резултат сплета околности.

Од извршне власти смо углавном слушали да институција није радила ништа сем што је „политичарила". Ако је тако, зашто су многи државни органи пристајали да буду „саучесници“ у том политичарењу и поступали по препорукама?
Институција заштитника грађана је стварана годинама, њен рад је прожет интензивном сарадњом са органима власти и резултирао је хиљадама спроведених поступака и упућених препорука, које су прихватане од стране органа. И, што је најважније, у преко 80 одсто случајева су спроведене. Ако органи власти већ десет година поступају у складу са хиљадама његових препорука, потпуно је нелогично то што највиши државни функционери оспоравају рад заштитника грађана. Нагласио бих да је однос државних службеника и средњег нивоа власти према заштитнику грађана у протеклих десет година био изузетно добар и користим прилику да им захвалим на разумевању и оствареној сарадњи.

МУП је често усвајао ваше препоруке, али је постао прилично ратоборан после извештаја о Савамали. Шта се променило?
Неколико дана након догађаја у Савамали у ноћи 24. и 25. априла, спровео сам надзор над радом Полицијске управе за Град Београд. Обавио сам разговоре са руководиоцима и полицијским службеницима, прибавио релевантну писану документацију, као и снимке телефонских разговора дежурних оператера са грађанима. Потом је сачињен извештај и акт у коме је заштитник грађана утврдио значајне пропусте у раду полиције и упутио препоруке за отклањање утврђених недостатака. Проблем настаје након упознавања јавности са нашим налазима. Од тада је изостала сарадња свих надлежних органа поводом тог случаја. Индикативно је да таква реакција власти није уследила у бројним истоврсним поступцима које је спроводио заштитник грађана, што указује на посебну везу власти са овим случајем. Та повезаност се огледа и кроз медијску хајку која је покренута против заштитника грађана, а у којој су учествовали највиши државни функционери. У јавности је месецима случај минимизиран причама о некакве „три бараке“, уз манипулације типа зна се - не зна се ко стоји иза свега. Данас, када је прошло десет месеци, доведени смо у ситуацију да су ноћно рушење у Савамали и нечињење полиције постали минорни у односу на новонастали проблем, у смислу да је мање битно шта се десило у ноћи 24. и 25. априла од тога шта се све није десило од тог момента до данас, а морало је. Наиме, Сектор унутрашње контроле МУП, који је надлежан да контролише поступање полицијских службеника, није остварио своју улогу. Забрињава и то да заштитнику грађана, а ни широј јавности нису познати било какви помаци учињени од стране тужилаштва. Невероватно делује податак да је тужилаштво навелo да полиција није остварила законом прописану сарадњу, уз тврдње да је тужилаштво у тој ситуацији немоћно.

Можда је стварно немоћно?
То није тачно. Сходно важећим прописима, постоје механизми и Тужилаштво је требало да их користи. Тужилаштво је то које спроводи истрагу, а свако ометање истраге које може бити и нечињењем од стране полицијских службеника који не поступају по налогу тужиоца, нешто је што је требало санкционисати кривично или дисциплински у оквиру полиције, а по захтеву тужилаштва. Изостанак реакције надлежних органа у случају Савамала и напади на заштитника грађана поводом тога што је утврдио бројне незаконитости, имају за последицу реакцију међународних организација. Игнорисањем случаја Савамала од стране надлежних органа, Србија је доведена у неповољан положај на међународном плану и оптерећена још једном препреком на путу њених интеграција.

Захтевали сте од МУП-а да поводом Савамале уради унутрашњу контролу, а МУП вас је игнорисао. Шта сад?
Један од највећих недостатака важећег Закона о полицији представљају одредбе које се односе на Сектор унутрашње контроле МУП. Осим што нису јасно опредељене његова надлежност и процедуре, значајна слабост је то што је рад Сектора у потпуности под ингеренцијом министра полиције. То значи да коначну одлуку о томе да ли ће се конкретан случај испитати или не доноси министар. Неспровођење контроле поступања полицијских службеника у случају Савамала указује да таква воља није постојала. Заштитник грађана није орган власти, он нема могућност принудног извршења својих препорука, тако да му једино преостаје да упозна јавност о упућеним препорукама, као и њиховом спровођењу или неспровођењу.

Чему можемо да се надамо када ова и оваква власт буде бирала нове људе који ће бити на челу контролних институција, а које су до сада опстајале само због интегритета оних који су их водили?
Индикативно је да је у бројним јавним оспоравањима нашег рада изражавано чуђење зашто критикујемо рад органа власти, када смо добро плаћени. Вероватно да промотери таквих ставова полазе од себе, од тога како би се они понашали да су на нашем месту. Очигледно је да не желе да прихвате да је контрола рада органа власти посао заштитника грађана и нису свесни да су њихова залагања усмерена на непоштовање закона.
Имајући у виду предстојећи избор новог омбудсмана, а у догледно време и његових заменика, поставља се питање да ли се од њих очекује да за плату, макар била „велика" као и плата њихових претходника, прећуткују оно на шта би морали да реагују. Мислим да је то тренд који је већ успостављен и који ће полако бити проширен на сва друге носиоце контролних функција. Очигледно је настојање да величина плата носилаца контролних функција буде обрнуто пропорционална њиховој спремности на критику. Отпор наведеном може представљати једино знање, упорност и достојанство појединца, али све то, нажалост, губи на значају ако је стомак гладан.

Да ли је покушај да се уведе дечји омбудсман део стратегије у којој се „подобнима" даје могућност да контролишу државне институције?
Та идеја је бесмислена. Када говоримо о увођењу посебног дечјег омбудсмана, пре свега треба имати у виду досадашња изузетна постигнућа заштитника грађана управо у области заштите права детета. Увођење посебног дечјег омбудсмана оправдава се потребом веће заштите права детета. Из тога проистиче, као апсурд, да се органи власти чија је дужност да обезбеде ту заштиту залажу за нови, наводно бољи механизам који треба да их контролише. Унапређење права се постижу бољим радом органа власти, а не променама оних који треба да их контролишу и свакако не у складу са жељама оних који треба да буду контролисани. Осим тога, наведена идеја је у супротности са прокламованим опредељењем за смањење броја агенција и тела. Имајући у виду величину наше земље и њене административне апаратуре, потпуно је нецелисходно успостављати нови орган. У том погледу, евентуална сагласност оних који су задужени да брину о буџету Србије била би скандалозна. Далеко смисленије и оправдано би било да се повећају кадровски капацитети заштитника грађана и законом пропише повећана аутономија рада заменика заштитника грађана у области права детета. Напред наведени аргументи учвршћују ме у уверењу да мотив предлагача није да се унапреди заштита права детета, већ да се остваре интереси промотера такве идеје, како би народ рекао – да се удоме одређени појединци. Већ су кренула нагађања ко ће бити руководилац тог органа. Очигледно је да им је једино то битно.