a

aутор: Сaндра Петрушић


Уз навику да се ни постојећи закони не поштују, мало је вероватно да ће оштрија казнена политика помоћи да одгајимо бољу децу

ПРОШЛЕ НЕДЕЉЕ СЕ пред скупштинским Одбором за права детета нашао предлог Алексиног закона, којим се захтевају оштрије казне за све актере у случају вршњачког насиља. „Доста је било", могло се чути и са неколико протеста организованих са истим циљем, а петицију за промену законодавства до сада је потписало око 24.000 грађана. Паралелно са тим у медијима се појавила прича о последњем примеру вршњачког насиља и тринаестогодишњакињи из Ариља којој је школски друг главом разбио аркаду, уз опис повреде и веома штуру напомену да је до болнице стигла уз помоћ другарица а не школског особља. Далеко детаљније је објашњена нека туча у Паровима у којима је извесна Слађана пребила извесну Јелену, уз утешну информацију да је та извесна Слађана после „суспензије" ипак враћена у ријалити, ваљда на захтев многобројних гледалаца.

С обзиром на то да се пред Одбором за права детета није нашао предлог да желимо цивилизованију средину у којој ће нам бар медији са националном фреквенцијом понудити бољи модел понашања, поставља се питање шта ми у ствари желимо. Да славимо или да се боримо против батинаша? Да славимо једне а кажњавамо друге?

 

Или да у примитивној средини и у одсуству моралног критеријума путем строжих закона васпитамо неку бољу децу? Наравно, сваки закон се да побољшати, али биће да у овој причи закони представљају најмањи проблем. На основу оних које већ поседујемо случај Алексе Јанковића, дечака који је осам пута брутално пребијен у школи и који се на крају убио, не би смео да се догоди. Баш као што не би смело да се догоди да ученица у Ариљу стигне до болнице а да за то не знају ни наставници, ни психолог, ни школски полицајац уколико га има. Јер, држава је већ прописала потребу да полиција контролише школско двориште пре и после наставе, као и у време одмора, али је на ту дужност до сада распоређено

365 полицајаца иако има 675 школа. Баш као што је прописала да коцкарнице и кафане не смеју да буду поред школа, па ником ништа. Програм који реализујемо у сарадњи са Уницефом „Школа без насиља" траје већ 10 година а из њега није извучена чак ни статистика, осим грубе процене да је 65 одсто деце преживело вршњачко насиље.

„Тешко је дати тачне податке о стварним размерама и облицима насиља које деца у Србији данас трпе, с обзиром на то да не постоји јединствен систем евидентирања и праћења ове појаве. Резултати бројних истраживања указују на тренд повећаног евидентирања породичног насиља над децом, а посебно вршњачког насиља. Утисак је да су случајеви насиља све бруталнији и да у њима учествују све млађа деца", каже Гордана Стевановић, заменица заштитника грађана за права детета.

ТЕШКО ЈЕ ДАТИ списак свих врста насиља у школама јер су туче и вербално насиље само делић веома разрађене психолошке тортуре у којој су актери све чешће девојчице.

Свака различитост (лепота, физички недостатак, добре оцене...) је изазов.

Вређање и исмевање, ширење лажи, социјална изолација, претње, застрашивање и електронско насиље су оно што је преживљавала једанаестогодишња девојчица из Београда. Њена мајка за НИН каже: „Почело је тако што је 'алфа женка' у одељењу наредила да се нико не дружи са њом, вређали су је да је курва и да јој је курва и мама која ју је увела у посао.

У малтретирање су се укључиле и старије девојчице из седмог разреда а на ФБ страницама су се појавиле тврдње типа 'и моја мама каже да је она стварно ретард'. Долазила је кући и право трчала у ве-це јер у школи није смела плашећи се да је тамо не сачекају. Ни учитељица ни разредни старешина, када је ове године кренула у пети разред, нису показали интересовање да се проблем реши.

Тек када је моја ћерка отишла код педагога и сама пријавила случај, неко се заинтересовао, али смо дошли у ситуацију да након тога сме да иде у школу у смени када педагог ради, али не и када је у супротној од ње. Позвала сам СОС телефон и сазнала које могућности имам и да у читаву причу могу да се укључе и социјалне службе и школски полицајац.

Да ми као родитељи нисмо били заинтересовани, нико нам не би рекао које инструменте имамо на располагања, нити бисмо успели да решимо проблем".

Управо то је доказ да никаквим прописом не можемо да променимо ситуацију уколико се неко не постара да постојеће поштујемо. Србија је своје законодавство у највећој мери ускладила са међународним уговорима и општеприхваћеним стандардима, донела је Општи протокол о заштити деце од злостављања и занемаривања још 2005, а у међувремену су на основу њега донети посебни протоколи од стране свих надлежних министарства (МУП, правда, здравље, просвета и социјална политика). Оно што ови протоколи мењају јесте, пре свега, свест запослених да се може и мора реаговати на сваки облик насиља и занемаривања детета, без обзира на то где се оно испољава. Друга битна чињеница је што један систем (као што је нпр. здравство) обавезује на сарадњу и умрежавање са другим системима (просвета, правосуђе, социјална заштита), а трећа то што протоколи јасно дефинишу кораке које треба предузети ради превенције насиља над децом, као и правовремене и адекватне реакције на извршено насиље.

„Међутим, проблем није у немању већ примени прописа", каже Гордана Стевановић и додаје: „Проблеми се састоје и у томе што превенцију готово да не спроводи ниједан систем, а прописи обавезују школе да за ученике организују разноврсне активности намењене превенцији насиља и мере како би омогућиле комуникацију и развила односе засноване на поштовању достојанства личности и толеранцији различитости. Та обавеза школа произлази и из законом прописаних основних циљева система образовања и васпитања деце. Тако смо приметили да се често дешава да се вршњачко насиље у школама интерпретира као 'дечја игра', ' безазлена чарка', 'начин проналажења свог места међу вршњацима', што се тумачи као да ништа поводом таквих понашања ни не треба предузети. Међутим, када се разноврсне и учестале манифестације таквог понашања занемарују, то може да остави дуготрајне негативне последице по развој детета. Запослени у школама често не испуњавају своју обавезу да о сазнању да је неки ученик био жртва насиља, обавесте надлежни тим за заштиту ученика од насиља, директора и друге у школи".

ЗАКОН НИЈЕ ПРЕДВИДЕО да се надзор над насиљем само и једино препусти вољи запослених у школи и њиховој савести, већ је као контролну меру предвидео и просветну инспекцију. Нажалост, показало се да понекад ради траљавије чак и од наставног особља, а заштитник грађана је у најновијој препоруци Секретаријата у 79 случајева поново констатовао пропусте у раду просветних инспектора, што указује да изостаје системско унапређење рада инспекције и да се још увек не остварује сврха инспекцијског надзора у случајевима насиља над децом у школама.

Уз такве пропусте и уз узнапредовало насиље, пре свега у бруталности, логично је да грађани траже решење у јачој казненој политици и према надлежнима и према насилној деци. Али, чак и ако донесемо такве законе, па их не применимо као ни постојеће, шта ћемо онда? Тражити још оштрије законе или се замислити о основним вредностима које као држава пропагирамо и које су нас и довеле до тога да школа не само да није сигурно место за нашу децу, већ је често и извор озбиљних, понекад погубних, траума.